Već posle dva minuta razgovora sa Slavicom Urošević shvatio sam da joj je zasluženo pripala titula radnice kvartala. Govorila je sa velikim žarom o svom poslu, sa obiljem detalja o svakom koraku koji preduzima, zračila je entuzijazmom kao da je na početku karijere. Pokušao sam da prekinem ovakav tok razgovora. Dok je iz ormana vadila uredno složene statističke izveštaje iz devedesetih godina prošlog veka, pitao sam je kada je bila na godišnjem odmoru. Slavica se zamislila i nakon dvadesetak sekundi rekla: „Mislim da je to bilo 2005. godine ili će biti 2004. Tada sam se bila onesvestila na hodniku pa me je prof. Sokić nekako nagovorio da odem u banju da malo predahnem.“ Bio sam začuđen i samo sam uspeo da procedim kroz zube: „Zašto?“ „Kako zašto“, uzvratila je. „Da mene nema nedelju dana, gomila papira na mom stolu izgledala bi kao Semiramidini viseći vrtovi! Svaki dan moram da pošaljem izveštaj fakturnoj službi, a jednom mesečno i Službi za socijalnu medicinu KCS. Dolazim svake subote da nešto od papira ne bi zaostalo.“ Nakon toga, požalila se da je računar na kom radi spor i pohvalila se da je upravo dobila novu mašinu. Sa nestrpljenjem čeka njeno montiranje kako bi videla da li će uspeti da isprati njen pregalnički tempo. Shvatio sam da sa gospođom Urošević, radnicom kvartala, nema šale.

Slavica Urošević je rođena 1956. godine u Kragujevcu. Njeni roditelji su se već sledeće godine vratili u rodni Beograd gde živi od tada. Nakon završene Srednje ekonomske škole u Zemunu zaposlila se na Klinici za neurologiju 1976. godine. Godinama je radila u fakturnoj službi da bi 1990. godine hrabro prihvatila ponudu da bude statističar Klinike. U tom trenutku drugi radnici su se plašili posla statističara, jer je on podrazumevao rad na prvom računaru koji je Klinika ikada imala. Dok su drugi mislili da će kompjuter samo otežati posao, Slavica je bila otvorena prema novim tehnologijama što se ubrzo i isplatilo – metarski „čaršavi“ od hartije, koje je trebalo danonoćno popunjavati, bili su zamenjeni elegantnim elektronskim tabelama. Odjednom je bilo lakše dostaviti podatke o broju prijema, otpusta, ambulantnih pregleda, preminulih bolesnika, o broju svih pruženih usluga, stepenu negu, a sve to sortirano prema mestu boravka pacijenata i prema gomili drugih parametara. Pored toga, računar na kom je radila dugo je bio jedini na Klinici i Slavica nije umela da odbije lekare i medicinske sestre kada je trebalo da se otkuca poneki apstrakt ili čak čitav naučni rad.

Pored posla koji voli, Slavica stiže da se bavi i svojim omiljenim sportom – ponosna je baka koja je uvek spremna da pritekne u pomoć sinu i kćerki oko unučića - Kristine i Andreja.