Do skora sam bio obican covek koji kao i 99.9% ostatka populacije misli da se nesrece i bolesti desavaju drugim ljudima. Tako sam mislio, a onda mi se zivot srucio na glavu.

Sve je pocelo pre nekih mesec dana kada me majka zvala telefonom 3 puta u 10 minuta da me pita zasto sam je zvao. Mislio sam da mi vraca neka zacikavanja od ranije. Mislio sam.

Danas ni jednu informaciju ne moze da primi niti zna gde je sta ostavila, ali za sada nas sve prepoznaje i odrzava higijenu.

Posle prvog shoka odmah sam trazio od lekara opste prakse da napise uput za Centar za demenciju na Neurologiji, jer sam procitao intervju sa doktorkom Elkom u kojem naglasava bitnost da se bolest sto pre prepozna.

U Centar smo otisli 04/02/2014 i bili lepo primljeni i uspeli odmah da zakazemo prvi slobodni termin – 25/01/2015 godine u 10:00h. Ja od tada svakodnevno vezbam sa majkom da do sledeceg januara ne zaboravi da je termin tacno u 10, da slucajno ne porani u 9 ili ne daj boze zakasni pa dodje u 10:30, pa udje u zakazivanja za 2017 godinu.